Дело

МОЈА ВЈЕРА 333 тере моје, гдје се мени бијаше све помрачило. Ти си онда хтјела да 'вас свијет узбуде јадати и плакати уз твоје плакање на гробу свеопће таштине. Сад овако више нећеш, што си се премислила и подвргла Божијој вољи. Сад жудиш и хоћеш да твој народ, да сви становници овога свијета шире, управљају своје моћи, своје жеље пут неба, јер си осјетила да је једино небо подашно благословом и утјехом. Ти сад гледаш пут Бога, и за њим тежиш, за то хоћеш да сви људи овако чине, што су они толико истинити, савршени и срећни колико су у Богу. Узгор и свеђ узгор, о душо моја! Ти си духовнијем унутрашњијем увиђењем већ схватила да je Бог прво, прво биће, једина цијела истина. Узгор, и свеђ узгор, душо моја, пут вјечне зоре, која неће пукнути изван тебе!... Већ је у теби свануће, у теби је Божија зора, у теби потпуна, полудневна сјетлост. Ја знам да би ти хтјела рећи ко си и откле си, али тога не можеш јавити. Кад хоћеш да се схватиш, саму себе забуњујеш; твојој се докучности крије твоје постање, твоја пређашњост, садашњост и будућност. Сама си себи отајство. Велика је мука не моћи себе цјеловито себи представити; горка је мука себе не знати. Али је овако, и друкчије не може бити. Умири се, ах умири, душо моја! А кад бих себе ја у својој особи савршено схватио, били мене онда могло више бити ? Можда би ме нестало, кад бих се схватио. А што ће бити од човјека, кад се с Богом он пољуби? Што ће бпти од мене, кад будем узет у Истину, Љепоту и Доброту!,.. Овијем упитима нема на земљи одговора. Узгор, и свеђ узгор, о душо моја!... Уири очи у вјечну зору, која пуца у теби! Људевит Вуличевић. <§Of LJLS Дело, 59. књ.