Дело

ИЗА КУЛИСА ДИПЛОМАЦИЈЕ 357 аустријској владп. Та је легенда Б. П. Новикова врло једила те је говорио: „Да је Татишчев ма шта продао, био бих ја нај* више крив, што сам био непажљив. Али за продају није било ничега: пису Аустријанци од нас ишчекивали ништа, већ смо ми сваки час по штогод од њих захтевали". У своју одбрану Татпшчев је написао опширан мемоар. По његову уверењу, он се картао ортачки са грчким послаником кпезом Ипсилантијем и заједно с њим узајмљивао новце од кајишара. На крају крајева, Ипсиланти, cet ami genereux, платио је за њега 100.000 форината. Бечка историја, као и многа слична дела из живота Татишчева и до сада остала су необјашњена. У том необичном човеку било је противности које су непомирљиви: добро и зло, прљавштина и чедност. Алп је без сумње, да је ватрено волео Русију. Кадајепреко Дунава прва пушка пукла, похитао је да ступи у редове активне војске. До последњег часа његово даровито перо било је посвећено служби народне мисли. И опет зато у нотомству Татишчев неће заузети место равно славним народним устаоцима Хомјакову, Самарину, Киткову и Аксакову. Његовој нроповеди, хладној и срачуњеној, недостајало је најбитније особине: искрености. Он је писао о прошлом, а мпсао му је облетала садашње време. Уздижући на постоље Николу I, он је имао пред очима једно: пасти у милост цару Александру III. Када су му тим поводом правили прпмедбе, Татпшчев је одговорио мирно: ,,Que voulez vous ? Је suis un homme politique refugie dans Г histoire“. Цар Александар III лепо je разумео, куда нишани Татишчев и на његова подилажења није се освртао. Једном је Гире изишао пред цара са жалбом против Татишчева — „Зашто хоћете да ме лишите интересантне лектире?“ прекиде га Господар: „Он мени тако умиљато кади“. Онда је С. С. Татишчев узимао учешћа у разним политичким преговорима, већином нечујно, али вазда живо. Он је радио и на француско-руском савезу; биоје посредник између руске и бугарске владе; најзад, по поруци С. В. Вите-а, ступио је и као весник енглеско-руског пријатељства. Ма колико да су сви ти пословн имали успеха и доносили плодове, опет се осећало: да ту нешто није све у своме реду. Ванредан публициста и нолптичар с једне стране, према себи непоштедан и свој највећи ненријатељ с друге — С. С. Татишчев је остао веран двојствености свога духовнога склопа Као у младости, тако и у