Дело

под инстинктом Внсоко, на стенп, сред тишнне неме, Гледа како трепти насмејана зора. Ваборавља себе, умор, тугу, време Слуша песму птица којом јечп гора. II воли тај живот тако много сјајан, Иун сунца, лепоте, звука, хармоније; Живот без очаја, поноснт, бескрајан, Силан као река којој краја није. — Како много cpehe, живота колико! Он подиже небу изборано чело II с радошћу, коју не познаде нико, Поче снажну песму, усхићено, смело,.. Но у томе часу неста целе вере: Сва његова срећа беше варка ташта, А у песми кикот пакосне Химере Свој радости извор болешљива машта. Он осети да је мали пред лепотом, Која се у свему око њега крије, Да је давно пао, оборен животом, Ма да никад живот ни познао није.

Блед, измучен, мали, без воље и циља, Опет стару тугу у грудима носи, А пољем се диже мирис младог биља И роса му пада по расутој коси. Момчило Милошевић.