Дело

446 Д Е Л 0 н којн је слабо осветљавала само једна лампа, беше у полу-тамиНа другој страпн била је књнжница њепог мужа, у којој су се -пре један сахат састали и где је он остао ћутеИи, пе испра тпвши је када је излазила. Врата на књижнпци била су затвоpeua. Отуда се ннје чуо пн најмањн шум. — Ради, може бити — помислп жена. Али одмах затим пскрсну протпвна мисао: — Ради? Шта да ради? У ово доба? Као нека авет врати се Марија у своју собу, трудећи се да утоли немир који је беше изнова обузео. Ту седе за свој сто, спусти чело, које је буктело, на хладне дланове и покуша да се умири, да се савлада. II оно осећање иопизности, што јој је за оно неколико месеци проведених у малом летњиковцу, код Флоренције, у самоћи и кајању, умртвило поносно јој срце, прожма и опет њену душу, која затрепери болећивошћу и љубављу. Помишљала је како је морало бити на срцу њеном мужу Емилиу тога дапа, то вече, те ноћи, када је извршио племенито и нежно дело и опростио свирепу увреду, када је дао дивна доказа о најплеменитијој великодушности, примајући у свој дом неверницу, бегуницу, ону која је погазила најузвишенији завет и оскрпавила најсветију везу; помишљала је како је он морао патити те четири бескрајне године у истој околини, у истом друштву, немајући од Бога утехе, пемајући деце. и како је морао проклињати своју судбину и њено име, име Марија, које је некада волео, а затим омрзнуо; помишљала је коликих ли га је силних моралних мука, огромних моралних жртава морао стајати тај опроштај, који јој је он одавно нудио п који је она примила тек онда када јој се свидело да га прими. Упоређујућп га са својом себичношћу, својим љубавним лудилом, бесом своје страсти, Емилио јој се чинио прави јунак, човек пун племенитости и доброте; и осећала је да је ннштавна и бедна према њему, те је жудела да га види, да му захвали и изјави му своје днвљење. У тој тишпни и самоћи жуднс је ишчекивала свога мужа, којп беше близу, на оној другој страни собе, иаа затвореннх врата; жудно га је изгледала, да му рекне, да ће га животом пуним преданости наградити за тај његов јуначки опроштај. II стојала је тако, гледајући укоченим погледом у врата, очекујући га да се појави. Дуго је тако стојала Марија на прагу, који је њену собу растављао од будоара, пред затвореним вратима Емилијеве чи-