Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 451 — Отишао? Куда? — Послом, у Велетри. Bpaha се довече. — Кад је отпутовао? — Јутрос, у седам. У саму зору звао је свога момка Гаспара. — А где је спавао? — упита дона Марија носле кратког оклевања. — У својој новој соби, Екселенцијо. — У својој новој соби? — Тамо доле; иза билијарске сале. Потом су обе ућутале. Бледа као крпа, помућених очију, држећи руке састављене око колена, махала је Марија полако главом, као да јој је тешко, као да је нешто боли; и напо слетку рече: — А... а од када спава господар у тој соби? — Одавно — промрмља девојка оборених очију. — Кажи ми од када, Кјара — рече госпођа намрштивши лице. — Откако је отишла Ваша Екселенција. — Ах! — оте се само из дона Маријиних груди. И не рекавши ништа више спусти главу на узглавље. Кјара је стојала и очекивала њене наредбе — А за мене тамо нема места? — рече дона Марија умореним гласом. — Нема, Екселенцијо. — Господар није оставио за мене никакво ппсамце? — Не, Екселенцијо. Али чини ми се да сву ноћ није спавао. — Ко ти је казао? — Гаспар. — Ах! Ни речи више не прозборише њих две. У почетку свога првога дана после опроштаја прочита дона Марија Гваско у својој души ове разговетне и неизгладиве речи: — Опростио ми је, али ме се клони; опростио ми је, али ме мрзи; опростио ми је, али ме презире. И мркну јој свест.