Дело

П0СЈ1Е ОПРОШТАЈА 453 трчањем или као да му је досадно. Чинило се да беше заборавио, да је дошао по њу, да је изведе, те да прошетају покрај бујне талијанске реке, коју су са ЈТунгарна замишљено посматрале стотине занесених драгана и младенаца. И Виторија, која је стојала крај сточића, на који је спустила цвеће, села је сада, а своју торбицу и свој штит метнула такође на сточић. — Како је дивно цвеће у овој Флоренцији! — рече он с расејаним осмејком. — Кад год дођем овамо, обузме ме нека махнита, нека луда жеља, да их прикупим што више, да их стрпам све, кад би било могућно, у своја паручја, у своју собу... — Ти си више пута био у Флоренцији, је ли? — упита она хладно, као да га је, готово, хтела ма шта да упита. — Јесам — одговори он, не обраћајући пажњу ни на питање ни на тон. — Не разуме свак овај иредео, те га свак не може ни волети. Ово је иредео љубавн и поезије... — заврши он, као да сам себи говори, с таквим нзразом, као да се сећа нечега што је било давно. Ћутећи, ведра лица испод венца од ноточница на шеширу јој од белог тула, Виторија Фиоре није га, како се чинило, ни слушала. И пошто Марко, њен муж, не устајаше са столице, пошто се не спремаше за шетњу, свуче она полако беле рукавице, углача их рукама и метну на сто, покрај торбице и штпта. — Ти га ниси никад гледала увече, ноћу... Виторија, али кажем ти, да је то предео за сневање. Ићи ћемо довече, хоћеш ли? — Да идемо — одговори она мирно, мало расејана, дигнувши беле, дуге и нежне руке, да извуче из свога белог шешира две велике бисерне игле. — Морамо ићи, само ако буде леио вече — додаде он, занет у своју мисао. — Излази ли месец... Виторија? — Чини ми се,... мислим — одговори она исправљајући белим и шиљастим прстима цвеће на своме шеширу и, како се чинило, не обраћајући пажњу на оно што је њен муж говорио. — Добро, дакле, ако има месечине и ако месец доцкан излази, онда треба око поноћи отићи под Оркањину Лођу. Сећаш ли се Оркањине Лође? Видела си је јуче. — Да, видела сам је јуче — одговори она, брижљиво савијајући свој бели вео. — У то доба нема више света по флорептинским улицама‘> то је миран, па помало чак и сетап град. Тада треба сести на