Дело

ПРЕЗРЕНЕ ДУШЕ (из ЦИКЛУСА МРТВЕ СЕНКЕ) I На чесми су били робијаши. Дошли су да се уморни, изломљени напију свеже воде, и, окрепљени, однесу пуне судове својим друговима, који су се повијали под теретом дебелих стабала. У њиховим очима као да је био неки нарочити сјај, некако замишљен, тужан. Он је уједно бпо и бол и чежња и живот. А очи су израз свега бића. Како се ко напио, удахнуо је пуним грудима свеж мартовски зрак, протеглио се, и добивши неки прилив у снази, жудњу за кретањем, скакањем, и нехотице зазирући погледао у сјајни бајонет десетарев. Приђох једном. Младић изразитих, живих покрета, најобичнијих црта на лицу. Поглед му лутао по даљини, ка шумама преко железничке нруге. Локомотива писну. Он се трже. — Шта ти учини, богати, те си овде? — упитах га, а остали ме — њих десеторица — погледаше чудновато мило, ненавикнути на блага питања. t/ — Убио сам! — одврати и потамне. Преда мном пукло зеленило, које се истом будило. Црвени сунчев зрак на оголелом брду. Први, најслађи, пролећни цвркут. Бујање природе, нов живот, који се пренуо, васкрсао. — Убио! И он иричаше. Био је радник у врањској фабрици. Мала зарада, од које треба купити и хлеба и с хлебом, и rac'n дрва. Отац болестан, мајка слена. Прашина гуши, очи сузе од дима, руке боле, крста изломл>ена...