Дело

•280 Д К Л 0 Нотом су се cbit скупнли у круг, у једном углу велпке двориице, где Марија беше од заклона, великнх биљака и памештаја начиннла малп салон. Алп разговор је текао доста тромо; она хладноћа, што је владала још у почетку ручка, беше се после онпх несмотрености Фрапћеска Серлупија још појачала. То је био нрвп ручак што га даваху Ечилио п Марија Гваско, откако се она вратнла у свој брачни дом. Тиме су онп оиет прнхваталн старинскн обпчај, да за време велике сезо ue у Риму, од почетка зиме до маја, дају два ручка недељпо, једаи интимни и један церимонијски, што се сматра као традицноналио гостољубље Гвасковог дома и отменог римског др.у* штва. Фламинија Колона је била ирва која је подстрекла своју пријатељицу, да све обичаје наставп онде где су прекинути. Та нста Фламинија је, уз пријатан осмејак на уснама, рекла једног дана срдачно Емилију Гваску: — Та иозовите нас па ручак, као што сте и рапије чинили. Испуњен неком необнчпом бојазни, коју није умео ни да прикрије, Емилио Гваско се усудио да позове само особе, у које је имао вере, свога стрица Фабиа Гваска, сунруге Колопа, Ђана Провану и напослетку ту будалу Франћеска Серлупи, који беше пријатан младић, неспособан да учпни ма шта неуљудно, али и сувише способан да створи несрећу каквим упадом чији би значај схватио тек доцеије, много доцније. II домаћица, дона Марија Гваско Симонети, потрудила се да тај друштвени живот настави тако, као да се није ни нрекидао, те је своју трпезарију удесила исто онако као и пре, а званице је, после ручка, примила у истом сјајном и дивном куту своје дворнице, пошто се обукла и дотерала па онај елегантан начин којим се одликовала и којим је задовољавала своје естетичне тежње и чинила на околину онај мили и дражесни утисак, на који је много полагала. То вече имала је на себи хаљину од цреог тила, сву обасуту угасито-сјајним шљокицама у облику сламчица, хаљину с четвороугаоним изрезом, кроз који се лепо виђаху обла рамена, бели врат и пуначке правилне груди; у тај изрез заденула је она киту свежих румених ружа, које су се приљубљивале уз беле груди, те су се оне чиниле још беље; око врата је имала широку и сасвим приљубљену огрлицу од десет низи ситног бисера, с копчом од рубина и брилијаната; набрани јој рукавн од црног извезеног тила беху тако кратки, да нису допирали ни до лаката, и да су се лепо виделе дивне пуне и