Дело

пољнма н шумама, час јестн овде час онде, конаковатн некад у једном некад у другом крају... Човеку се чисто чини, да је отншао некуд далеко, у Афрнку, у Азпју. Кунем вам се, Ћуљелмо, да сам сада ирема свему другом хладан; лов је моје највеће уживање. Пре мн се допадао само, сада ми је страст. — 0, ја сам ту страст нмао још дететом... — ЈБудп, којн то не воле, смеју нам се. Оетавпмо пх нека се смеју. Ко he све ићи с пама? — Па, као н обично! Марио Колона, Ђовани Сантакроће, Емплно Гваско. — Ах! врло добро! А јесте ли се већ договорили? — Вечерас се сви састајемо овде, да утврдимо ирограм. — А хоће ли доћи вечерас и Емилио Гваско? — Мислим да ће доћи, са женом. — Леиа жена! — Мени се увек свиђала. — Ех! није ваљда само вама. — Шта ћете! Несрећа је то... за мужеве... — Сада су опет заједно, муж и жена. — 0, тај Емилио, то је честит човек! — Не бих ја то учинио. — Тако се каже... али... ваља се пренети у љегове прилике. Гледајте, нећете ли га видети, због тога договора... — Гледаћу, гледаћу. Ено Мариа Колоне... — Дајте му знак да нас нађе, пошто дође цар... — Видео је већ; одговара очима да разуме. Сада видим и Емилија Гваска... — Је ли са женом? — Јесте. Вечерас је много лепша него обично! Знате ли да му сада, када је видим, одобравам што јој је опростио? — Јесте ли њему дали знак? — Јесам, али бојим се да ме није видео. — Онда ћемо га наћи после, чим цар буде прошао; све ће онда иојурити у балску дворницу. — Хоће ли се дуго играти? — Свакако. Женске су, због ове свечаности, одушевљене за Кајзера. Моја кћи Марија остаће до неко доба ноћи... — Чини ми се да ће моја жена знатно задоцнити. Чешљала. се кад сам ја пошао.