Дело

П0СЈ1Е ОПРОШТАЈА 287 — Беатрића је веома мила. — Она друга је незначајеа. — Помало бледа, врло повучена; чини ми се да не воли друштво. Ти остајеш још, Лавинија! Докле? — Зар не знаш? Не можемо ићи док не оде тај цар. — Ја сам добро познавала његовог деда у Берлину. — А ја његовог оца у Лондону, када је тамо долазио по своју супругу Викторију... — Не треба га на то нодсећати... — Којешта! Два господпна потиснуо је свет у један прозор; и ту сад они стоје прикљештени, хладнокрвно као оно људи, који су се у друштвеним метежима навикли на чекање. Обојица испуњавају ту своју друштвену дужност веома стрпљиво, не одајући ни најмањег знака досаде. Једап од њих је Карло Савели, из отменог дома Савела, висок, снажан, кршан човек, који као да је тога часа сјахао с једнога од оних тромих коња из римске кампање и као да је свој пространи бутерски огртач заменио друштвепим, црним оделом; други је Ђуљелмо МориНи, блед, плав, нежан човек. Он је из реда велике римске буржоазије, али је пословима и сродством везан са племством. Код обојице се у њиховом испрекиданом разговору јако опажа римски нагласак, а тон говора је фамилијаран. — Дакле, за када је утврђен састанак? — За недељу у вече, Ђуљелмо. Хоћете ли доћи? Јесте ли слободни? — Добро, могу да будем слободан два или три дана, до понедеоника увече, па чак и до среде ујутру. — Добро је. Сад само да молимо Бога, да не буде кише. — Ја волим мало кише када идем у лов; мало, пе много. — Имате право. Иначе, идемо железницом до Велетри-а, затим три сахата колима до Кампиљона. — Стижемо око попоћи? —■ Да, и одмах спавамо. У шест сахата изјутра крећемо се. Доручкујемо на једном месту које се зове Аква Морта, а преноћићемо у једном сеоцу које се зове Фатино... — Такав лов волим, драги Карло. Три дана јурити по