Дело

ХРОМИ ИДЕАЛИ 829 него обично. Журно се облачила, спремала књиге и доручковала стојећи, а све је мислила о једном: о Универзитету на који је позива Кајин рођак. Покушавала је да се отресе ове мисли, али јој је глас Чедомиров звонио у ушима, облетао око главе, додирпвао јој запаљене образе и лепио јој усне као шећерлема. Кад се спремила за школу, видела је да још има доста времена. Па ипак је готово трчала путем. На пољу је пролеће расииало своје дражи. Око ограда се зеленила трава, из башта су допирали мириси на јоргован, нред бакалницама се пресијавала извешана роба, иза једне тарабе извиривала је бресква у цвету, са пијаце служавке су носиле младу салату, ласте цвркутале око телефопских жица, са уличног кестена падала киша од белог и црвеног цвећа, Београд се осмејкивао у топлини паглог нролећа као старац који се напио добра впна. Вишњу је бунио овај дан. Она се све више журила школи, као да ју је тамо чекао лек овој грозници. У школи је било као сваки дан. Другарице су говориле како се нису спремиле за овај или онај час, грдиле класну наставницу и бројале дане до краја школске годпне. Само се Каја, у њеној строгој сивој блузи, са ниском мерџана око врата, повукла у своју клупу и преслишавала се из методике. Вишња покуша да с њом заметне разговор. Говорила је о методици. Глас јој је дрхтао као да је говорила о нечему што је забрањено. Бојала се да њена другарица не сазна шта о овом узбуђењу које је рило по њој, као грех. Најзад се окуражи и рече: — Шта ти мислиш пошто свршиш школу? Каја иодиже главу и погледа своју другарицу расејано. Чудила се овоме питању, јер је већ толико пута говорила Вишњи о својим намерама. Најзад рече озбиљно: — Ја ћу на село... за учитељицу. Ја немам мираза. Ово школе, то је све. Сем тога, мојп родитељи очекују од мене, од моје школе... од новца, наиослетку, који су потрошили због мене. Каја је била и сувише озбиљна кад је ово говорила, те се њепа другарица не смеде успротивити њенпм разлозима и навести противне мисли које су јој од синоћ лутале по глави.