Дело

ки аргуменат, ову реченпцу, коју jo случаЈНО негде начуо, а у себи је додавао: „Ми смо слепи код очпју, утученн у главу, стока божја!" Због тога је овај бакалин хтео да му се ћерка школује. Као добро дете, Нншња је слушала оца н пшла у школу. Књига јој ппје пшла сјајно. Али се ипак прелазило из разреда у разред. Огац јој је бно задовољан, а oua cpehim. Кад внше ннје бнло школе у Чачку, отац јој рече: — Сад, дете моје, треба да довршиш школу у Београду. Свршп за учптељнцу, узми днплому; ко зпа шта носи дан, а шта ноћ! Заман се мајка иротнвила. Тврда сељачка глава газде Мнтра ппје попуштала. — Настаје ново време — одговарао је он на све иримедбе своје жене. — II ја нећу да ме деца проклињу. Вншња је лепо учила девојачку школу, мрзнла Београд и једва чекала да се врати у Чачак. Њено родно место јој се много свпђало: седење пред кућом, куиање у Морави, купине поред пута, погађање са сељацима око корпе јаја и тихи видици чачанске котлнне. Али ово вече, овај разговор с Кајиним братом избрисао је све те наивне слике из њене главе. Живот јој се приказао другим. Усред Београда који је дотле видела: бирокритског, цинцарског, гладног, виделаје нову варош пуну младих људи, који откривају будућност, мењају живот, жуде за нечим вишим од свакодневне егзистенције. Она се чудила како је досад могла водити бесциљан живот, читати бљутави Подмладак, лист засредњешколску младеж, одушевљавати се да се појави у Чачку са бурским шеширом, подгрејавати бајке о миразу и излазити недељом на пиво. Место паланке и њеног главног сокака, пред Вишњом је мисао цртала будућност као неку широку реку са зеленим обалама и небом пуним звезда. На таласима, који је слатко љушкај.у, плови њен чамац са разапетим једрима и води је непознатим путем ка зеленим предгорјима неке нове земље. Мислећи на ову реку, која ју је уљуљкивала, запљускивала својом слатком водом и шаптала јој недопуштене приче, млада девојка заспа са једним осмејком који дотле није додирнуо њене усне. Сутрадан, Вишња се дигла из постеље нешто доцније