Дело

ХРОМИ ИДЕАЛИ 327 разговор у мирпсу дувана, буптовничке мисли и дах будућности, све пеизвесно што нас чека у даљем животу а које би хтели да сазнамо и учиннмо легшм као у бајци. Доиста, млада девојка схватила је п сувише озбиљно разлагања свога новог познаника, симпатисала „реалном“ животу, и, у својој симпатији, остављала терен реалности и губила се у занос, у бајку. Пролетња поћ ју је опијала као неко горко пиће; слике у глави јој су се обавијале као паучина. У крв јој улазила грозница нестрпљења. Она дотле никад нпје била осетила ове болове ни ове сладости. Чудила се овој несаници. Покушавала је да се отресе ове узбуђености. Њу дотле нису походили ови ocehajn прижељкивања. У њеним прсимаЈнису се чули ови удари који звоне жељу и нестрпљење. Она је дотле знала само да је примерна кћи Митра С. Лазаревића, бакалина из Чачка. Лазаревић је држао дућан у главној улици коју чини у овој вароши иут Крагујевац — Ужице. То је била права трговина, с великим двокрилним вратима, обојеним фирнајзом, са два велика прозора, пупа шољица, кутија од вошплава, ђинђува, водбних чаша, бутеља коњака и емалираних шерпи. Код њега су биле пајскупље цене, али је муштерија било увек довољно, јер се знало да ту човек неће бити преварен ни у мери ни у роби. Газда-Мнтар се разликовао од осталих трговаца и по томе што се никад није жалио. Чак ни на порез. Увек се лепо носио: зими астраганску шубару и каиут од иараћинског штофа, а лети шешир у боји и прсник од платна. Тражио је од жене и деце да се носе лепо. Жена му је имала тепелук од дуката и дијамантску грану. Деци је шила хаљипе најскупља шваља у вароши. Сваке сезопе, т. ј. сваког пролећа и јесени, доносио је Лазаревић из Београда својој жени и најстаријој кћерци штоф за хаљиоу. Штоф је морао бити по најновијој моди и сувнше скуп да би се могао продавати у дућану. Газда-Митар није се имао на шта жалити. Све је ишло како само може бити. Инак, нешто је пекло овог маловарошког газду. Он је једва знао срицати, а теже му је било потписати се него отпешачити до Мрчајеваца. Стога је он много уважавао школу и књигу. Кад би се о томе повео разговор, он је био увек на страни школованих људи, ма они и застрањивали. — Знање је светлост, знање је моћ — понављао је он,