Дело

* * * (Н. А. Некрасов) Умукни, музо освете и јада! Сну туђем не бнх да потреса дам. Доста нам клетва па другога пб,да, Умирем самац, ал’ и ћутат’ знам. Што жалит’ прошло и битп у чами? K’o да би тиме мањи био јад... K’o шкрина врата у тамничкој тами, Јаук ми срца одвратан је сад. Свему крај стиже. Неногодом, буром Није ми залуд нут застир’о мрак; Засијат неће на небу ми суром, Душу ми тоили не загреја зрак. Мађијски зраче препородног рада, Љубави братске — тебе бејах рбд; У раду, борби, на ивици нада Тебе сам звао, ал’ нећу и сад. Нећу да видим бездан што ме боли, Где би се тво.ја светлост могла стећ’. Не може срце свикпути да воли Кад и за мржњу уморно је већ. о. 405-