Дело

ИЗА КУЛИСА ДИПЛОМАЦИЈЕ 363 ност захтевала за себе Босну и Хецеговину. Био је један тренут када су наши мислили да огласе рат Аустрији, али од тога се после одустало. Кнез Бизмарк је још за времена известио руску владу, да је Аустрија потребна Германији с обзиром на полптичку равнотежу, те стога она неће допустити да Аустрија пронадне. Када су Турци, у почетку, одбили одлуке Цариградске Конференције, па онда лондонски записник Русија се нашла пред алтернативом: или да прими аустриске услове, или да никако не ратује. Ово последње било је немогуће због узаврелости рускога народа и словенофилске симпатије придворних кругова. Није било друго, већ покорити сеневољи: 3-ег јануара 1877 г. између Русије и Аустро-Угарске била је иотиисана конвенција. Русијаје дошла у изолирано стање и зависност од добре воље своје тобожње савезнице, Аустро-Угарске. Преко границе и с оне стране Дунава наша активна војека престављала је, говорећи речима песниковим:

тлжелв1 шћкш шарЂ на танкомЂ волоскгћ вислшди (

тежак некакав шар, који се држи на танкоме влакну.) У таким приликама, елементарно чуство самоодбране гонило нас је да чувамо сваку тачку конвенције, као очи у глави. Иначе је Аустрија добивала не само могућност, већ и морално право да дигне руке од нас и да их иружи нашем противнику Енглеској. Каквим било махнама да се наш споразум са Аустро-Угарском одликовао, намену своју: да обезбеди позадину наше војске, он је ипак испунио безусловно. После једне битке око Плевне, граф Андраши је отишао нашем посланику Е. П. Новикову и рекао му: „Profiter des embarras du prochain ne porte jamais bonheur. J’ ai des observations a vous faire, mais j’ attendrait pour cela que vous ayez plus de foin dans vos bottes.“ Аустрија није прстом мрднула ни онда када нам се војничка срећа насмешила и кад се пред победоносном руском војском почела предавати турска војска и турска утврђења. Створило се мишљење, као да је расцеп са Аустријом настао, делом због интрига руске пансловенске странке, делом због традиоционалног лукавства бечкога кабинета. У одбрану последње версије испао је полузванични публициста Министарства Иностраних Дела, С. М. Горјаинов (Босфорн и Дар-