Дело

НОСЛЕ ОГЈРОШТАЈА 47 3 трудио да докучим Виторијину тајну ; знај н то да ми ју је она казала: страх од тебе то је била њена тајна, стрепња од онога што си ми ти била у животу, и што је њој, том чистом и невином девојчету, фантастично оиисивано као нешто ужасно и језовито ; знај да је њена детињска, младалачка тајна, коју је носила у себи као вереница, као млада па дан венчања, била та дивља стренња, да сам ја још једнако твој драгап, да ти још мноме владаш тајанственом силом страсти и — пази само какво чудесно лудило — силом чуствености, и да бих ја једног лепог дана могао опет материјално бити твој, гоњен силином неодољиве жудње. „Ох, ја сам успео, стежући њене беле и хладне руке, да бих им саоиштио гшам живота, успео сам, заронивши своје очи у њене, у тим прозрачним и бистрим очима ужећи једну искру, и онда сам докучио њену тајну. Њена је душа дакле била болесна од те стрепње, и тебе ради, Марија, моја узвишена и чиста савести, и себе ради, који бејах одлучио да испуним свак.у твоју вољу, п о ш т о ј е т о б и л о п о т р е б н о, ја сам се, речпма, делима трудио да у њој уништим ту опаку стрепњу од тебе, и веруј ми, веруј ми, свака друга жена бп се уверила да је њена стрепња била ташта. дала би ми своје срце, своју душу, све, пз захвалности, из наклоности, из љубавп. Али што год сам јој више из дана у дан доказивао, да су се везе наше страсти раскинуле, раскинуле но мојој и твојој вољи, у толико је гушћи бивао вео, који је обвијао Виторију Фиоре. Шта ли је хтела она? Шта ли је изискивала од свога живота, живота жене и супруге, шта јој је могао више дати тај живот него што је пријатно, нежно друштво човека као што сам ја, човека који се сав носветио њој, којп је желео само да њу види радосну и насмејану и да само он изазива ту радост и смех? Марија. моја се жена пет или шест пута насмешила за ову годину брачног живота, а насмејала се ннје никада. Ах, ја сам и због тога покушавао да подерем то густо и пепробојно ткиво, у које се она увила, и питао сам је, питао сам је, шта она још од мепе изискује,. када сам је уверио да ја више нисам твој, шта још изискује од човека, мужа, друга, када се он сав одао њеној срећи, када јој се тако силно, тако потпуно, тако несумњиво предао, да би то било довољио свако.ј другој жени. Она је оборила очи, стиснула као и увек своја мала уста, цело јој се лице претворило у мрамор — ох, да ми је било само