Дело

472 Д К Л о откритн сноје лице. Ја сам тај вео ocehao намеђу себе и ње, тај вео којп внше ннје био свадбенп, него вео живота, у којн се она увила првих н најживљих дана по нашем веичању. И у току времена — а његов ток ми се каткада чинио веома лаган — тај вео је постојао свс гушћи н гушћн, докле мп није сакрпо целу жену; и како време протпче, а менн се чпни као да оно тромо и уморно нуан, ја осећам да се тај вео нретворио у густо, ненровидно ткиво, које ју је за увек затворило. Марпја, Марпја, све оне свечане речи на растанку, којима си успела да мом новом животу даш ту лепу и узвпшену сврху, да неизмериом срећом обаснем жену која је због мене патила, ја нисам покрај Виторнје ннкада заборавио, ни једног гренутка ннсам их сметнуо с ума, и нокрај свега неисказаног умора моје душе, нокрај смртне нзнуреностн што наступа после великих етрастп, покрај мога, само мога скриваног неноверења, мада сам веома сумњао у свој успех, огледао сам све, да бих учинио срећном Виторнју Фпоре, своју жену. Мнла, мила Марија, када би знала колико сам те пута прижељкивао, као светлост, као топлоту, као вођа, да не бих залутао, да не бих застао на свом путу! Колико ли с-ам те пута називао својом савешћу, да бих могао наставити ову своју дужност! Дакле Марија, тп и ја смо се преварили. Или си се, може бити, иреварила ти, лена душо, узвишена душо, величанствена душо, мислећи да је ово требало учиннтп. Или је, може бити, Впторија Фиоре преварила све нас, тебе, мене, друге. ,.Ово створење не могу ја учинити срећним. Можда га не може нико учинити срећним. Њена душа није способна за срећу. Има таквих душа, Марија. Бог их је тако довео на земљу, да живе необичним, хладним, немим животом, без жалости и без радости, без нада и без жеља: душа, које нису кадре да, ма и за часак, постигну онај највиши степен радости што се назива срећом, а коју други свакако уживају један једини тренутак, али је постигну, дођу до ње, осете се уз њу да су божји синови, да су у близинп Бога, да су крај његовог сјајног престола. Тај часак сам ја доживео, Марија, а и ти. Али ми бејасмо рођени за то да га доживимо. Виторија, моја жена, не може се дотаћи тога врхунца. Њене руке су беле, као год и њено лице и одећа, руке су јој ледене, као год и чело и срце. И њен живот је бео, леден и укочен. „0 ти Moja поуздана и снажна савести, знај да сам се ја