Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 471 те нисам тражио, никада ми није надала на ум мисао да те тражим; никада те се нисам клонио, никада те се нисам хтео клонити; никада ти нисам пнсао; само у мојој души очувала си своје место, Марија, оно је још у њој, снажно, непоколебљиво, и ти си као мајка, као сестра, као пријатељица, као мртва драгана, али животворац мисли и осећања, и са велнке угашене ломаче блага животна топлота не да моме срцу да се смрзне; блага светлост, која, како веле, остаје када се звезда угаси на небесном своду, служи ми као вођ на мом непоузданом и неодређеном путу. Али сада, Марија, после толиког дугог ћутања, данас, на годишњицу мојег венчања, пишем ти, јер ти си мени непрестано извор топлоте, извор светлости, јер ти ми још можеш дати светлости и рећи ми шта да се ради; не обазирем се на време, које нас раздваја од оних дана на простор и особе, и обраћам се теби за помоћ, као и пре некада, као и јуче, као и увек. Обраћам ти се за моралну номоћ, јер ти си свагда била моја савест, чак и када смо били прекинули друштвене и законске везе, јер ти си ме учила да идем путем слободе, истине, учила си ме и ономе што свет назива заблудом. вера грехом, а ми му дајемо једно једино име, љубав, па ма каква била, ма одакле долазила, ма куда нас одвела. Марија, ти која си ме, у часу оног болног растанка, када сам на твоје руке лио најврелије сузе у свом животу, ти која си ме световала шта да чиним са својим животом, ти која си ме опоменула на једну велику дужност коју морам да испуним, ти која ми ниси више говорила о мојој срећи, пошто она више није била могућна од оног тренутка када је наша љубав престала, него о срећи ко.ју сам још могао дати једном људском створењу, ти која си ми у звезде ковала ту дужност и омилила ми је, ти Марија, мораш ми казати, ако знаш, ако хоћеш да ми кажеш, шта да се ради, јер ја не знам ништа више. „Марија, чинило ми се да ће се онај вео, што га је млада. жена носила пре годину дана у цркви Санта Марија дел Пополо, када је клекнула крај мене и свештеник изнад наших погнутих глава, изнад наших спојених руку, изговарао свете речи које везују до смрти, чинило ми се да ће се тај вео дићи после свадбе и ја видети искрено и поштено лице моје младе жене, у коме би се огледала цела њена душа, која можда у себи крије најдрагоценија блага духа и осећања. Ма колико лак да је био тај вео, нп моја р.ука ни мој пољубац не могоше да разреде ту ваздушасту тканину. Виторија не хтеде нпкако