Дело

470 Д Е Л О њега ради. да би меие мучно, да бп себе мучио! 0 Марко, Марко, како ме је страх да ннје нсцрпљено сне оно добро, којим је би.то препуњено моје срце; како мејестрах да се не распрпги као облак моја доброта, која није надчовечанска, јер ја сам жена а не анђео, и да се не иретворим у нагу, студену стену. Марко, ако се он не ублажи, ако се ue заустави, ако не постане човечннјн, бољп, племенптпјп, ако он није човек од оироштаја, него човек после опроштаја, то јест тужан и гневан што је опростио, како ћу му ја нрпвнјати на рану мелем, који би требало да га излечп и чији се можда већ исиражњенп суд колеба у мојим рукама? Марко, ако ми тај човек не врати своје поштовање, своје поверење, своје иријатељство, ако према мени не буде пријатан, уљудан, племенит, прост и искрен, како ћу ја онда моћи настати да његов живот улепшам и узвисим? Шта ћу радитн ја, ако он и даље буде био непријатељ којн ме волн? Ах, ја стрепим, цела моја душа стрепи, да се никада, никада неће моћн испунити моја тежња да се дође до сложног живота, мира, љубавн, стрепим да се ово моје јогунасто срце не окрене против непрнјатеља којп га воли, и да то срце не могне више осећати ни милосрђа нп болећивости, да би ублажило патње непријатеља који га воли. Марко, шта ће бити са. мном сутра, за недељу дана, за годину дана? — Марија*. У то исто време нисао ]е Марко Фноре Марији Гваско: „Мила Марија, знаш ли да није прошао ни један једини дан. од оног кобног и трагичног часа када смо се растали, а да ја нисам на тебе мислио? Било да си далеко или близу, растављена од мене смрћу нашега божанственог љубавног сна, растављена за увек, јер смо тако ми хтели, ти увек живиш у мом духу који се огледа у теби као у студеном, бистром планинском врелу. Мишљах на тебе као на милу мајку, драгу сестру, као на најмилију пријатељицу, као на женско створење, које ми је било драго, које ми је драго, мишљах на тебе, Марија, па ма где да сам се налазпо, ма с ким да сам био, ма шта говорио, ма куда ишао, ма колико ћутао. Ја сам, дакле, на тебе мислио, душо пуна лепоте, без страсти и без жеље, јер онај силни пламен беше се угасио у мени као год и у тебк, али сам мислио с наклоношћу пуном сете; мислио сам на тебе без љубоморе, без једа, без гнева, без оног мутног талога што га љубав обично оставља у срцу, али с тужном и тихом прибраношћу, као на успомену која ће ми увек бити драга. Никада,