Дело

50 д к л о се успело. Узалуд су, ио жељи царевој, преговарали од његове страие Белкредн, Хнбоер, Мајлат, Сењеј, а од стране Маџара Андраши н Лоњај. Белкредп п Хнбнер беху иристалнце федерализма. Не могући очуватп централизацију онп су желели сада ире Аустрнју као савез аутономних ировиицнја него ли дуализам. Сведоједиог иеобпчног корака царева, којн је изненадио цео свет, споразум је био у нптању. Тек наименовањем ранијег мнннстра савезпнчке Сасконске Краљевине, Бајста, за аустријског мннистра спољњнх иослова споразум није бно више у нптању. Тако се десило нешто необично у иолитпчком животу. Уа миннстра једне државе иозајмљен је мпннстар друге. Аустријски мипнстар спољњих послова постаде дотадашњи министар Саксонске, која је заједно с Аустрнјом 1866 г. ратовала нротнву Пруске. II ако су сви виђеаији полптички људи били нротивни нанменовању Бајстовом, он опет, сигурно утицајем камарпле, постаде аустријским министром спољњих послова. Рачунало се на реванш Пруској. А Бајст је био познат као непомирљнв нротпвнпк Бизмарков и лични пријатељ-Наполеона III, те је требало да нредставља носноца пдеје реванша. 30 октобра (п. н.) постављен је за министра спољних послова и већ одмах је био за то, да се с Маџарима закључи споразум и радио је свим силама својим на томе. Претерано је, да је он творац дуализма, и ако он сам, у својим мемоарима, тврди, да му је Андраши рекао: „Да нисте ви дошли, од споразума не би ништа било“. Тачније је нгго је Деак о њему рекао: да је он много номогао, али да би се до споразума и без њега дошло. Бајст је одмах почео да ради. Још 17 новембра (исте године, 1866) изађе царски рескрипт, којим се сазива маџарски сабор. Он је држао да најпре треба извесне измене учпнити у Деаковом елаборату — који смо раније поменули — осигуравши заједничке финансије и војску, затим узевши од Маџара обавезу да ће у заједничком парламенту израдити дефинитиван споразум. Маџари, т. ј. Деакова већина, стојали су на другом гледишту — најнре маџарско министарство образовати па тек онда прићи осталом послу. Поред Деакове партије постојала је u друга — тако звана партија „тигрова", названа по хотелу код „Тигра", где је држала своје састанке, али је донекле име одговарало екстремним тежњама њеним. Вођ њен беше Коломан Tuca — доцнији дугогодишњи министар председник и вођ