Дело

5*2 Д Е Л О Јоснф ocehao опако усамљеннм и uecpehнпм после пораза код Кенпгреца, она се опда сва залагала за измнрење с Маџарима. То јој нпје опростио пређашњи минпстар Белкреди, Beh јој с пуно жучности пребацује у својнм „успоменама**. Она је после прекннуте конферепцпје позвала себи Андрашнја, да га саслуша о захтевнма Маџара. Апдрашн, који ннје иатио од лажне скромпостн, рече, тада, царпци, да је, у овим прплнкама, јединн човек о н, који може помоћи да се до споразума дође. „Толико сам пута то цару рекла“ — био је одговор царичин. Одмах после тога био је Андраши позван од цара. Њему цар лично предаде измене, које је желео у закону од 1848 г. Најпре је тражио да се измени члан Г2, по коме је цар имао само да потврди министарску листу, коју му подноси министар нредседник. Цар је тражио да пма право наименовања, дакле бирања, мнпистара, а не само потврђења. Око овога су се брзо споразумели. Алијенајвећа тешкоћа била око хонведског министарства. Сећајући се 1848 г., цар је тражио, да Маџари немају самосталну, своју, војску, па стога није требало да остане ни маџарско министарство домобранства (народне војске, хонведа). Око тога и права парламента да одобрава сваке године контигенат регрута, највише је тешкоћа било, те је изгледало да ће се све покварити. Али су све маџарске патриоте и странке било једнодушне — и Андраши и Деак и Тиса и њихови људи. Цар је у томе попустио — и тако је остало хонведско министарство. Питање о спољњој политици и трговинским односима била су много лакша и ту се одмах у принципу сложили, остављајући да се у детаљима доцније реши. Када су овако главна питања у начелу решена, онда је 16 фебруара изашао знаменити царски рескрипт, којим се то утврђује и именује маџарско министарство под председништвом грофа Јулија Андрашија. Маџари су могли дахнути душом, што су, после толиких година тешкога јарма апсолутизма, опет дошли до слободе и самосталности. Споразум, истина, још не беше потпуно свршен, јер се имало углавити детаљније одредбе о финансијама, трговини и спољњој политици, и — на све то још имао је да пристане и аустријски парламенат. Али главних сметњи није било, а Маџари су стеклн своје министарство, које је било гаранција, поред царског потписа, да ће споразум добити и иоследњу, дефинитивну форму. И 30 маја (п. н.) маџарски парламенат ттримио је