Дело

56 Д Е Л О врло ировидап: xoho да иодрпју (нод маском иријатељства) наш утнцај а затпм и значај (морални н нолитичкн) двају срнскпх средишта — Београда н Цетнња — па онда да заснују утнцај аустрнјскн. II то ue внде нн у Нетрограду ни у Бечу“

А ко је издао тајиу Аустрнјанцнма? II. II. Игњатјев тражн крпвца на све стране. Ou мнслн (писма од 5/17 марта 1876 н 2/14 априла 1876 г.), „да је кнез Милан кад што нскрен н ла комислен у разговору са некнм лпчностима, и да се све то доставља Мађарима"

Тако је, на прнлику, казато и што није требало pehn Доску, а грчки агенат саоиштпо Вреде-у, или известно Ппсилантнја, који је, да бн се користио, (или по глупости својој), све то саоиштио Андрашнју. Са свога гледпшта Н. II. Игњатијев имао је потиуно право, када је тврдио, да је А. Н. Карцов требао да води преговоре „sous la main“ (нспод руке), и (особито ништа да не саопштава Е. II. Новикову. Факт, да између Србије и Црне Горе имају тајни одношајн, па још са допугатењем Русије, ставио је нашег посланика према графу Андрашију у веома лажан положај. После свечаног обећања да ћемо једнодушно радити, сада смо се већ понизили до погађања са маленом Србијом, која је у самој ствари, са слабости свог владаоца кнеза Милана, била само оруђе револуционарне „Омладине“. Представимо себи да граф Андрашн дође Е. П. Новикову и да му онако, од једном, постави питање: „Шта зпачи нзашнљање Рапка Алимпића па Цетиње"? Е. П. Новикову не би остало ништа друго већ да покуша свалити кривицу па српску владу. У незгодном положају н падајући све више у ватру, да би оправдао своје bonne foi, он би могао изрећи неке појединости, које графу Андрашију дотле нису ни биле познате. Али ако би Е. II. Новиков и усаео избегнути непосредни одговор, ту је био С. С. Татишчев, који је са графом проводио вечери у Carl Theater-y, а ноћи, заједно са Ипсилантијем, при картама у Јоскеу Club-y. Разуме се, то су саме претпоставке, али у тадашњим приликама, оне су се саме човеку наметале. После неколико година, Н. П. Игњатијев прпчао је пнсцу ових цртица да је на столу код аустро-угарског посланика у Цариграду, графа Зичија, случајно видео једну руску дешешу, врло важну, чини ми се, кнеза Горчакова. Други чланови нашега посланства у Бечу (саветник Василчиков, секретар Алексије Татишчев) бунили су се што је Е. П. Новиков д.убио пред Андрашијем. На такав се начин