Дело

100 Д Е Л 0 може физикалннм и хемпјскпм изразима оиисати, тако псто m све нромене у њима. Али последњи разлог порекла, комбинације и свих њенпх иромена није опет какав агенс или комбпнација агенција, као што их у физици и хемијн вндимо, него се оснива на ентелехији. Истом и последњи разлог порекла макакве машине, која је резултат радње, није никаква машина него ентелехија или психоид. Ентелнја и психоид су интензивне многострукости (Mannig* faltigkeit). И ентелехија и психоид садрже у себи множнну, многострукост, али елементи те многострукости нису ни у простору ни у времену. Ентелехија је у мислнма многострука а у природи једноставна. Јасно је да су ове претпоставке сасви.М' нееимпиричне и да се не могу доказатп, а Дриш није нп покушао да нх докаже. У том поледу врло су сличне ове претпоставке Шопенхауреву1 схватању воље, и воља и њезини елементи нису ни у простору једно до другог ни у времену једно за другим. Ентелехија и психоиди нису пспхични феномени. За Дрпша,. који стоји па идеалистичном, солипсистичном, еппстемолошком становишту, постоји у психичној сфери само „Ја“. „Ја“ имам ocehaje, чуства, закључке, жеље а природа, као објекат мога опажања, закључивања, жељења, има само агенцпје или факторе; ентелехија и психонд прннадају факторима ове врсте. Има различних и више врста ентелехнја. Постоји морфогенетска, затим психиодна, која се може делити према томе, да ли управља инстинктима или радњама. Даље, може се рећи, да различни делови мозга имају ентелехије своје врсте. Зато се може о неком реду и рангу (вредности) ентелехија говорити. Све ентелехије потичу од нрвобитне, герминалне ентелехије. Првобптна ентелехија ја.јета ствара ове друге деривате а гради све могуће врсте механичке констелације. Тако долази Дриш до назора, да су све врсте хармопије цри ностанку и функцији делова, који непосредно не зависе један од другог, у последњој инстанци последице ептелехијалних аката (чинова). Евтелехпја, који их је чпнила, била је у интеазивно.ј многострукости хармоннчна и зато су и од ње створене екстензивне структуре хармоннчне. Најважније функције н најглавни.је онтолошке особине јесу. 1 В. п Б. Петронпјевпћ, Шопенхауер, Ниче, Спенсер. Београд. 1910.