Дело

ИСТОРИЈА СРПСКИХ ШТАМПАРИЈА (НАСТАВАК) Да би само успео у борби око правописа Вук, који је ишао да набави штампарију, чини овакав предлог и уз то нристаје на најреакционарније одредбе противу слободе. То, вели, чини с тога што „данас најуређеније европске државе где су готово свн чиновнпци учени људи и списатељи имају посла с тииографијом и цензуром, а у Србији данас не само што слабо ко од чиновника зна читати, него у целој земљи нема више од три-четири човека (и то изван Србије рођени и васпитаниф који као списатељи од ирилике знаду, шта су књиге, па и они по моме мјенију, само би се онда у том с ползом употребити могли, кад би од стране правитељства имали кога над собом паметнијег од себе“. А за оне две књиге што су штампане „за обе ја мислим, да би боље било, да нису ни штампане“. За нрву књигу (Стејићеву) вели: „Премда је сама по себи врло добра и за списатеља њена славна, за сад тамо није за штамнање, макар се у свакој речи пометали јерови и на крају и у среди и из почетка; нити се ја могу начудити, какав је пензор њу први пут допуститн могао, (читава ноловина може се толковати иротиву вас и владања вашега).1 На књиге о правима природним човека данас се попреко гледа и у гдекојим европејскнм уређеним државама где људи та права своја прилично уживају, а у Србији за сад о том нисати особито о праву чести и доброг имена, и о праву имања и стеченог добра, онасније је за вас од нрокламације Чарапића и учитеља Мије, јер 1 Ово у заградп у концепту гшсма Врковог превучено је, алпје, мало. даље, стављено у истом нисму, са мало другојачим речпма.