Дело

. . ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 143 кч у — Ако ме не мрзи данас, мрзеће ме сустра. Ја сам јој ог“ромно разочарање њеног самољубља, израз њене себичности. •ј&Јдећеш, видећеш колико ће ме мрзети Виторија! — Па шта би требало да чини та јадница, да ти се допада, да се духом с тобом сједини, да ти врати срећу коју си јој ти давао? — Да ме воли, мајко... — А зар те не воли, зар те не воли? — Да ме воли мене ради, мајко, а не себе ради: да све да а ништа да не тражи; да буде срећна што је човек, који се спасао једне незаконите страсти, нашао крај ње покој тихе љубави; да буде мирно пристаниште; да буде сушта ведрина; укратко да буде хришћанска супруга, хришћански друг, идеалан друг, што је сврха свију наших најмилијих жеља... — Колика провала, сине мој, колика провала! — Је ли између мене и Виторије? Огромна, неизмерна. Немогућно прећи преко ње, немогућно затрпати је. — Шта да се ради, Боже мој, шта да се ради? — Ништа, мила моја мајко. Ти не треба ништа да радиш. Оставп нека ме Виторија сутра презире, нека ме сматра као узрок све своје несреће, нека јој будем предмет којега ће се гнушати. Боље је тако! — И ти већ имаш драгану? Марко, после двогодишњег брака! — Ко, ја, драгану? Ти се шалиш, мама! — Та ону жену, ону глумицу... — Коју? Ђему ? Ох, како си чудна, мајчице! Такве женске нису драгане! То су више жене за разонођење; то су жене, пријатне жене, које човека увек дочекују весело; код њих он може, ако хоће, скакати, зевати, или спокојно спавати, оне га остављају на миру, не изискују ништа, не траже да их човек разуме... — Како је то ружно, Марко! — Ох, света Ардуино! Ох, безазлена моја мајко! — Твоја жена зна за те односе... неко јој јето саопштио... као скандалозну ствар... — 0, о! Па и ти си се скандализовала? — Ја? Веома. — Ако желиш, ја ћу оставити ту Ђему, мајко. — Не волиш је, је ли?