Дело

154 Д Е Л 0 — „изам“ означава нлурализам. И монизам је постао плурализам, од кад је се огласио — или озлогласио — као мудросг „многих — премногих“. А Ниче стоји над сваким плурализмом, т. ј. над сваким „— измом“. Ничеов покушај јесте један титапски напор, да уздигне своју мисао над свима категоријама људским, да се пренесе у „Jenseits" свих људских појмова. Надчовеку се чини насиље, кад се он ипак секцира и класифпцира и категоризпра. Узалуд ћемо ми водитн надчовека кроз касарну нашег живота, где је све нумерисано, — за њега се не може наћи ни соба, ни постеља, ни одело: он је прерастао, надрастао све наше нумере. Индивидуализам ]е једна ниска и тесна соба, у коју он не може ући, док се не сагне, т. ј. док не престане бити надчовек и не постане човек. X. Вајхингер набраја седам тенденција код Ничеа. Све оне почињу са анти: антиморална, антисоцијалистпчна, антидемократска, антифеминистичка, антиинтелектуална, антипесимистична и антирелигиозна. Нека се реч анти свуда замени са супер или над, и ових седам нзраза изразиће Ничеа нриближније и тачније. Човек и надчовек! „Човек је нешто што треба савладати (iiberwmden)“ (стр. 9). „Надчовек је смисао земљин* (стр. 10). Ове две мисли оиева Ниче у целом свом делу, које је пред нама. Ова два текста истиче Заратустра још у предговору својих говора. Кад је Заратустри било четрдесет годнна, он је сишао с планине међу људе и донео је људима две таблице новога морала. На једној је иисало: „Човек је нешто што треба савладати“, а на другој: „Надчовек је смисао земљин“. Човек је само једна „хрна болештина“ која жели да што дуже жнви, и то да жпвп у множпнн, у стаду, у друштву, нарочито у друштву жене (стр. 79). „Сва бића досад етворила су нешто више од себе“, само човек није створио ништа више од себе. Човек је само увелнчавао себе бројно. Све опо чиме се човек велича, као својом творевином, не вреди ништа. Ако се може рећи, да је на човеку ма шта од вредностн, онда је од