Дело

ЈОВАНЧЕ 167 • • Ml гне песниду. Добивено прионљиво одело, голицави кус бираних слааштх јела, чиста светлост високих одаја са благим свилешш бшамф и слатким стакластим клавиром, безбрижни полугласни č>iex, цветни непотребни разговори, као руже од порцулана., нечујне и заобљене кретње једне неговане и осетљиве жене, све је то њега испреплело као орла у чокору од мирисне женске косе. Он није још ни назрео грех, али је осећао његов онојни дух, који га је разнежио. Д-р Милин није знао шта ће, Док се једног дана читајући новине, не удари по колену. За ручком веома љубазно похвали Јованче, како се европеизовао, и, онако узгред запита, да ли има какве гласове од куће. Јованче пребледи. — Не. — А ето, у новинама најновији телеграми из Старе Србије. Јављају да су у Колашину Арнаути побили чету некаквог Тодора, попалили неколико српских села. Јованче скочи. Очи му се забелеше, а уста искривише. Био је ружан, као бесан пас. Адвокат, не скидајући очију с њега, настави мирно: Добро што сте овде, иначе би можда и ви настрадали. Јованче превуче суве усне језиком и пође: — Ја идем. — И пружи руку по шешир. — Куда ? — Кући. Адвокат није могао да рекне ни једну реч више. Јелена, бледа и усплахирених очију, погледа час на мужа час у Јованче: — А, је ли то, Петре, истина? Милин, савлађујући узрујаност, одврати само: — Ево. — Па куд ћете сад, Јованче?—молећиво настав1СЈелена. — Узалуд. Идете у смрт. — Требао сам тамо и остати — одговори Јованче, пребацивајући себи. — Немојте ићи! — понови Јелена храбро и не осврћући се на мужа, који, као човек што је учинио своје, оде полако из собе. — Немојте ићи, Јованче — и ухвати га предано за обе руке. Јованче се неприментно и болно заљуља, затим, отимајући се благо, прошапта пригушено: