Дело

168 Д Е Л 0 — Зар не видите да морам! Ово је смрт. Нисам требао* нисам требао ни дсћи! II лагано изађе из куће без поздрава. То вече се преобукао у ннродно одело и у крчми пуцао пз револвера у свод. Певао је неку силну песму у фистули, коју је цела Милинова кућа чула, јер није спавала, ма да се сутрашњег дана ни речи није изустило о њој. Тако је Јованче и отишао. Чуло се само после неког времена у Раванграду да га је аскер ухватио полумртва и осудио на сто и једну годину тамнице. У Милиновој се кући није спомињало његово име. Само је госпођа Јелена, кад јој се код трећег порођаја упалило млеко, бунцала о њему, неирестано миришући око себе крв. Јованче је унео мирис крви у тај свет калемљених ружа Вељко Петровић.