Дело

ПОД ОЛУЈЕМ Мрачна, пуста, гора са хуком се ннше. Под облаком орб уплашено кружи. Сва природа бесни, задихано дише, Сама себе гони, раздире и ружи. Ro да иожар диже осветник Сотбна, Све се ломи, тресе, раскида и пуши; Кукајући бију уздрмана звона, Док се стара црква у пламену руши. Он, дигнуте главе, као див корача. Незнана га сила кроз тамнину вуче. Помодрело тело хладан ветар туче, А кроз жиле снага навире све јача. Раздрљених груди, раздрагано кличе, Па се ваља преко излоканих јама; Ужива у бесу што се пред њим стАче II драго му кад га то весеље слама. II хтео би да се под облаке впне, Високо, високо, далеко од тм&не: Да га прљи пламен када муња сине, Да осетп дражи њезине тоилине. Изубијан, каљав, са лицем дивљака, Налази у орлу јединога друга, Те пркосно шири своја ripca јака, Жељан да се свему око себе руга.