Дело

ЈУТРА И ВЕЧЕРА НАД ЈЕДНИМ МРАВИЊАКОМ 16. Проповед о мртвима. Без сна сам провео и ову ноћ, мали мрави. Сан, заузет око других људи, као да је на мене са свим заборавио. Ја сам га чекао и чекао, и због дугог чекања омрзао сам и њега и себе; њега што ме је ставио у тако глуп положај, да чекам на њ; себе, што сам се дао дуго држати у том глупом положају. Нема, мрави, глупљег положаја од чекања cua, који не долази. Оставио сам постељу и рекао сам јој, ако сан дође, нека сам спава на њој. Ишао сам по том у ливаду и пошао ходати тамо-амо. Месечине није било, н ја сам осветљавао себи пут мислима, многобројним мислнма, које су час трчале предамном са својим малим фењерпма, а час се пењале ка звездама, као да им тобож помогну увећати њихову светлост и расејати таму. — 0 несташне мисли моје, рекох им ја, поштујте таму и пе тумарајте тако распуштено но њеноме царству, јер њено царство није царство нас живих, но царство мртвих. — Па где су ти мртви? питаху ме мисли моје. — Опи су око нас, над нама, под нама, у нама; они испуњавају сву таму. Оии разговарају ћутањем; ућутите се, и чућете њихов разговор. II наста тишина, неизмерпа и немислива тишина; таква тишина, да би клаћање сказаљке времена одјекивало у њој као гром. И мислима мојим откри се у том тренутку једно ново царство, виђење кога мени би нријатније од ма какога сна. Целу ливаду покрише беличаве, светлуцаве фигуре, чији редови иостајаху све гушћи и гушћи, јер између једнпх ни-