Дело

НЕОВИТАЛИЗАМ У САДАШЊОЈ БИОЛОГИЈИ — НАСТАВАК Има ли смисла, кад Дриш каже да ентелехија суспендира могуће догађаје? Има ли смисла рећи да се степен различности поделе повећа тиме, што се подједнако подељени могући систем иретвара у неједнако раздаљени стварни систем? С природњачког су гледишта такви изрази недопуштенн и непрецизни. Могућности нису никако објекат науке и не могу бити, јер се не могу истраживати. Кад се могу истраживати, престају бити могућностима и постају стварности. Могућност објашњује стварност тиме, што се реално и стварно постало, у стварност претворено, пројицира у могуће. Могућности су копнје посталих стварности, које после стварају и које не могу бити објектом науке а за објашњавање појава су потпуно излишне. Од највећег је значаја, за оцењивање вредности и тачности науке о ентелехији, њен однос нрема ироблему целине. Управо н ентелехија и психоид су зато иостављени, да објасне целину у стварању форме и радње. Међутим и тај проблем Дриш не решава. Он предпоставља више ентелехија; све различне нтелехије имају своје порекло од герминалне ентелехије (Urkeimentelechie). Ентелехије иоказују различни ред (ранг) и вредност. Кад се нредпостављају више ентелехија, ннтање је како оне све, многе стварају целпну? То нам не каже Дриш и његово решење иреставља нам измицање проблема и претварање стварних нроблема структуре и функција у псеудопроблеме ентелехија; јер кад би се наставио ток миспи Дришевих, дошли бисмо до закЈБучка, да је ентелехија аналогија ћелији и управо сав тај ред и разноликост вредности ентелехија приказује нам