Дело

256 Д Е Л 0 баца аналогиЈама, тако иримитивним, да због те некритичности не треба ни побијати његово мишљење у детаљима. VI И код Рајнке-а и код Дриша видимо да се психичним елементом тумачи сходност као и сав други необјашњиви остатак у биологији. То анимистично и психично тумачење провлачи се и кроз идеје К. Шнајдера,1 само код њега је спојено то тумачење с виталном енергијом и живом супстанцом. Шнајдер одбацује автономну, динамичну телеологију, доминанте, ентелехије, као и све нематеријалне, нематерирајуће се агенције или снаге, које као да изнад снстема лебде и као да нису везане за материју. Витална се енергија показује као енергија, јер троши рад, особито у развоју органском; њено је седиште у зрнцима плазматичним, нарочито у зрнцима дражи. Витална се енерги.ја испољава и као псички феномен. Ми не можемо сврховите или сходне појаве, које карактеришу прилагођавање живе матерпје, физпкално хемијски нротумачитн; и психичним појавама учинићемо доста, ако их еведемо на нарочпту моћ делова, која је везана за материју али нпје независна. У принципу не иостоји никаква разлика нзмеђу хемијске или психичне енергије, у колико су обе врсте везане за исту материју али велики биомолекили, као коплекс многих и многих молекила, проузрокују и дају прилику да се енергпја на неки нарочитп начин испољава, а то је психичап. Жива супстанца састоји се из плазматичних зрнаца врло различне врсте, које зову различним именима. Тако их Altmann зове гранулама или биобластима, Wiesner плазомама, а Шнајдер хондрама. Та зрнца су саграђена из живих молекила, биомолекила. Биомолекилн су црави носиоци функција (Funktionstrager) у организму; њих има безброј с врло различним Функцијама. Строј молекила је ненознат; ипак се може једна шема конструпсати, по којој би у сваком молекилу била једна хаптофорна и једна ауксофорна група. Хаптофорна група свршава рад; она везује хмртве и живе супстрате к себи на. основу хемијског афинитета. Хантофорне групе су врло разнолнке и на тој разноликостп оснпва се сие1 К. Camillo Schneuler, Vitalisnus, E))ementare Lebensfunktionen. Loipzig und \Vien 1903. — Lehrbuch der vergleichenden Histologie. Jena 1902. — Versuch einer Begriindung der Descendententheorie. Jena. 1908. — Entwicklungsmechanik und Vitalismus, Separatabdruck, \Vienor Klinische Rundschau 1909.