Дело

262 Д Е Л 0 велика, нпак она је и ограничена, не само код одраслнх, негон у ембрионалном развоју, па и у хемизму тако, да је иотребно претпоставити том појаву регулације јединство животне супстанце као неку сврху, којој сви остали органски појави теже. VII Сваки покушај, којим се хоће да уведе нека нарочита врста енергија у организам, као систем биолошки, па била та енергија психична, психофизична, неурофизична или какве друге врсте, јесте виталистичан. Суштина витализма је у том, што он захтева за потпуно схватање органских појава неки нарочити фактор, кога у анорганским појавама нема. Тај нарочити фактор може бити анимистичан (Дриш, Рајнке), материјалистичан (Шнајдер, Даниљевски) или енергетичан (Бехћерев Шнајдер, Крајински, па и филозофи Ласвиц Грот). Тај нарочити фактор не мора стојати у противности с осталим факторима природе, он, па био енергија или ентелехија или доминанта, само допуњава остале факторе у нрироди и пронзводи биолошке појаве утичући на остале. Ми ћемо прво да се осврнемо на излагање К. Ласвица1 о психифизичкој енергији, јер је његов нокушај од првих, који хоће да тачно прецизира прнмену појма енергије на пснхофизнчне и психичне појаве. Ако се све физичне нромене састоје у трансформацпји енергије и ако све пснхичне нромене, којнх смо свесни, стоје у свезп са физикалним променама нашега централног нервног система, то смо у нраву ио Ласвицу, ма какве иначе теоретске назоре о начину веза фнзнчних и пспхичких појава имали, да овим нроменама индивидуалне свести координирамо промене одговарајуће енергпје централног нервног анарата. Беоплодност досадашњнх покушаја, да се физиолошки корелати открпју пспхолошким појавама, оснива се на схватању физичних промепа, као чисто молекуларних. Одлика је енергетпке у томе, што се може увестн за специфичне иојаве нове форме енергије. Под психофизичком енергијом разуме Ласвиц онај део енергпје каквог система, чије нромене условљавају и одговара.ју променама свести. Искуство- нас учи да је просторно временскн са1 Kurd Lasswits: Uber die psychopli.ysische Hnergie in seiner Amvemlung auf die Seelentiitigkeit. — Archiv fiir syst. Philosophie B. 1 H. 1. 1895.