Дело

НЕОВИТАЛПЗАМ У САДАШЊОЈ БИОЛОГНЈИ 261 * 'ремвћењима. Та моћ и снага допунп потрошњу живе супстанце, к#дЈ£ потрошња већа од обнове. Реституциона моћ или снага обнављања није механичка сила. Хемијско обнављање не може •се механистично објаснити нити екзактно посматратп. Извор је тој моћи обнављања експлозивна жива супстанца, која је то ■својство у филогенезн стекла. Рестит.уциона моћ не стоји ни у каквом механичком односу према околини. Хемијско обнављање и спровођење дражи нису механично објашњиви; тп појави, шта више, чинејасан контраст према механичном спајању сила. Жива сустанца крије органске појаве у себи као унутрашње богатство. Она је изнад времена, недељива, специфична тоталност, која прошлост приказује. Жива је супстанца у пстнни трајна а не мртва материја без облика. Промена ствари и енергије јесу специфични појави и зависе од нарочитих органских погодаба. Ти појави не могу се свести адекватно на процесе, који се догађају у анорганском ■свету или у лабаторијуму и ако се између хемије органског и анорганскога могу наћи прелази и слични појави. Али ипак жива животиња остаје са специфичним снагама обдарена јединица, јединство које се не може хемијски растворитп. Моћ одржавања органских појава оснива се на способности обнављање тог специфичног јединства. При том обнављању делују организиране силе, које се могу схватити као специфичне енергије Протопласма није нн чврсто, ни течно николоидно тело, него неке нарочите врсте. Протопласма је у истини жива супстанца која своме хемијском току има да захвали за своје одржање и опстанак. У Монтгомеријевим назорима игра, дакле, главну улогу појав целине, интегритет органски. Реинтеграција у Монтгомерија поклапа се са асимилацијом у садашњој биологији. Асимилација биолошки појав, за чије лакше схватање има много и различних хипотеза; код Монтгомерија постаје репнтеграција или асимилација основни проблем биолошки. -Јединство живе •супстанце готово да је персонифицирано; она постаје идеалном, стоји изнад времена и лебди као над организмом и у томе се приближава Монтгомери потоњем схватању Дришеву о ентелехији. Зато није чудновата ни горња изрека Дришева. То јединство животне супстанце своди се као и код Дриша, на појаве регулације; и ма да је регулациона органска моћ