Дело

КРИТИКА И БИБЛИОГРАфИЈА 305 сијама, на моралу, на морању. Друштво је једна паучина, у коју се човек заплете чим се роди. Друштво и морал значе једно истоДЗар морала може бити само онај, ко је ван друштва; а ко је вандруштва, томе је морал онако исто мало иотребан, колико и змији свлак у пролеће. Морал надчовека, Herrenmoral, отуда је идентичан са аморалом (не, неморалом). Ако је морал „најфаталнија заблуда", као што мисли Ниче, онда је и друштво људско најфаталнија заблуда, а ако је друштво љуско најфаталнија заблуда, онда је и цела историја света најфаталнија заблуда, а ако је цела историја света најфаталнија заблуда, онда је и створење жене најфаталнија заблуда. Јер без жене Адам би остао надчовек, јер без жене он би остао без морања, без морала, остао би аморалан и слободан. Створење жене, отуда, значи пад првога, јединога, слободнога човека, — пад у друштво, у неслободу, у морал. Надчовек је био ефемеран; надчовек he и бити ефемеран, ако још једном у опште буде био. Он је постојао један моменат уочи рођења друштва, и постојаће, можда, један моменат по смрти друштва. Ниче је намеравао да оснује „савез виших људи, који су узвишени не само над политичким и верским принцнннима, него су и морал савладали“. „Али се нико није нашао“, вели г. Ћурчин. Нико се, наравно, није ни могао наћи: ни сам Ниче се није могао наћи, ако се под вишим човеком замишља надчовек. Противречно је и говорити о савезу надљуди, јер говорити о савезу надљуди значи говорити о друштву, а говорити о друштву значи говорити о моралу, а говорити о моралу значи савладати аморал, а савладати аморал значи савладати надчовека. Својим предлогом о оснивању савеза надљуди Ниче је сам савладао свога надчовека, и уврстио га у људе. Како хоћете мислите о надчовеку, увек ће вам се он представити као један мутан и тежак сан. Сећате се да сте видели некога у сну, но никако не можете да се опоменете ни лица његова, ни раста, ни хода, ни говора. Такав је надчовек; онје једна хаотична сен, коју би само каква дон-кихотска машта држала за стварност. Кроз уста свога Заратустре Ниче је се само наругао човечанству. Од те руге нико и ништа није изузето ни поштеђено, чак ни оно што је Ниче волео, чак ни уметност. Све што су људи смислили и створили Ниче је проклео као досаду и слабост. Исторпја се, значч, само понављала, људи су се Дело, књ. 61. 20