Дело

КРИТИКА И БИБЛИОГРАфИЈА 307 -— сви они афектирају манире надчовека и уписују своја имена у дугачки списак Ничеових једномишљеника. Свију фпх^, је Ниче заклети непријатељ. Ниче, истина, разрешава од морала, но разрешава само онога, ко може да буде аморалан, т. ј. асоцијалан; онога, ко може да се дигне над друштвом људским и живи сам, без тога друштва. Многобројни и ситни .„ничеанци" пак, многобројни као плева и ситни као плева, не могу да живе ни дана без друштва људи, нити без друштва жена, нити без „прљавштине у двоје“, нити без алкохола, нити без решавања „социјалних“ проблема. Ови „ничеанци“, којима је име легион, нису надљуди но подљуди, јер они, место да су се дигли над моралом до аморала, спустили су се иод моралом до неморала. Ниче је замишљао свој идеал над моралом а не под моралом, нити на аупрот моралу. За то сви они, који су неморални и који се осећају несрећни у „најтишем часу“ и у самоћи јесу не само псевдоничеанци, но управо антиничеанци. Таква је судба Ничеова: данас њега величају у Европи највише они, које је он најнемилосрдннје прегазио. Да ли ће тако и у Србпји бити? Није желети, и ако није невероватно. Није желети, да се Ничеовим идеалом занесу они које је Ниче прегазио и ампутирао, као болест, са лица земље. Није желети, да непунолетни читаоци „Заратустре“ уобразе, да је у овом свом делу Ниче писао њихову биографију. Надчовек је вампир; — није желети, да српска публика поверује у вампире. Надчовек се баца каменом на све нас, — треба ли да се ми бацимо на њ хлебом? Кад би надчовек био нешто фактично, па — нека тако буде! Но надчовек је једна сен; зато: не бацајмо се ни каменом ни хлебом на ту сен, но носпимо је што већом светлошћу и растерајмо је. Зашто не би узели Ничеовог надчовека као што узимамо минотаура? Гле, и једно и друго је уметничка продукција, и једно и друго је нереално (ван маште људске), и једно и друго улева страх! Сам г. Ћурчин вели да је „песничка вредност Заратустре ипак већа него философска“ (243). Несумњиво; но узалуд, јер само један од сто читалаца читаће и цениће „Заратустру“ као поезију, док ће га осталих деведесет и девет процената читати и ценити као философију. То је психолошки објашњиво; већина увек брзо схвата продукте фантазије као реалност. Већина је у класично доба веровала у егзистенцију Минотаура, и у егзистенцију олимпијских и подземнпх божанстава. Већина ће и у овом слу20 *