Дело

324 Д В Л 0 Секулић је био спремио читаво једно предавање о каузалитету воље, о спору између приврженика обичног детерминизма и присталица индетерминизма, напунио се апстракцијама В. Вунта, али, кад угледа своју другарицу, он се запита несвесно: — Нашто пунити уши девојци свим тим страним речима^ кад је она лепа и без њих, савршена без свега мога знања и појма да постоји неки Вунт? Цело његово биће вукло га је у том тренутку далеко од књига, тамо у ту сивину, поред његове другарице, у њен заборав; вукло га да и он пусти да му се коса лепи ио лицу и да се предаде игри инстиката. Млади човек не поче свој говор о каузалитету воље, али се не предаде иривиђењу које је кишни зрак правио од његове другарице. Он јој учтиво предаде шешир, и рече хладно, готово опоро: — Хоћемо ли да се вратимо? — Зашто? — чудила се Вишња. — Киша ће још дуго падати. — Али и до вароши је дуго? — примети она. — Склонимо се негде, ако хоћете... под какво дрво, у ону кућу уврх пута? Млади човек је и овде морао претрпети још једно расхлађење. На предлог Вишњин, он се несвесно ухвати за џеп. — Оно је мехапа! — одговори полако Чедомир. — У толико боље. Још нисам никад била у сеоској механи. Млади човек пије имао новаца. Он то призна, и осмејкиваше се стидљиво, као да је тражио оироштај што је сиромах. Вшпња не замери ништа. Она није знала за та понижења. Чак јој се то свиде: изгледало јој је то природно, младићски, ђачки. И доиста, то их је приближило. Вишња се одуживала овој поверљнвости свога друга оним унутарњим пламеном, који је иолио њене мирне, невине очи и који је долазио ираво из срца. Тај пламен и срдачност, која је звопила у Вишњином гласу, чинили су своје дејство и млади човек је заборављао незгодни случај и своју оскудицу. Они се вратишв у варош, трчећи, прескачући баре, говорећи задихано, мешајући у разговор час ти, час ви, и кад дођоше до њене куће, раставише се већ као стари пријатељи.