Дело

ХРОМИ ИДЕАЈШ 323 « • ф Чедомир је, уз пркос својих радикалско-социјалистичких назора-, био пун ових књишких сентименталности. ^Деројци се то свиђало, те га упита иекрено; ' — Зашто не пишете ништа, кад тако лепо говорите. Ја бих то врло радо читала. — Више сам пута узимао перо да забележим идеје које лутају кроз моју главу и изгледају ми сјајне. Али — признаде млади човек — кад покушам да их ставим на хартију, оне се отимају моме перу и губе сву своју величанственост. У оваквом разговору, у погледима, у нехотичном додиривању и гуркању, били су далеко одмакли од града. Пред њима се указивао усамљен сеоски друм, једна механа и велика, пространа шума. Тада духну ветар. Крупно лишћеџбунова заигра у крај пута. Занесени у своју лепоту, они нису осетили да је нестало лепога дана. На земљу је била пала нека сенка. Живот се повлачио. Природа се утишавала, а једноставан и таман облак ширио се све више изнад њихових глава, Па ипак, они пођоше напред. На загрејану руку или чело пала би им по која кишна капљица, Капље су биле све чешће. Наједанпут, ветар се претвори у вихор. Облак се провали. Из неба осу бујна летња киша, да се за часак начини поток поред ногу шетачевих. Стубови воде почеше падати на рамена и леђа. Ала они су ишли даље. Таман да се спусте низ једно брдашце, кад ветар скиде Вишњп шешир с главе и понесе га низа страну. Млади човек потрча за њим и једва га ухвати у једном трњаку. Кад се окренуо и пошао ка својој другарици, она је стојала еама у зраку пуном кише. Све је око ње било сиво, тако сиво да се њена црвена блуза у тој прозрачној сивини причињавала као какав велики божур у некој чудној земљи гатки. Вода се немилице лила на њена млада рамена, заштићена само једним лаким капутићем. Коса јој је падала заводљиво преко лица. Ветар се дрско играо са скутовима њене кратке хаљине и откривао ногу до колена, ногу младу, а развијену, ногу танку а заокругљену, лепу, лудо лепу, најлепши облик који је икад створен на земљи. 21*