Дело

322 Д Е Л 0 својој пријатељици да изиђу у шетњу негде даље него што се то могло после школских часова. Заборавно је рећи да позову Кају. Ни Вишња се није сетила. Она није нашла ничега чудног у овоме позиву. И можда се није сећала да је баш тога празника изашла први пут сама са Чедомиром. Али јој је тај дан остао чудан у успоменама. Срели су се у једној улици, грубо покалдрмисаној, тачно у време које су заказали. Од кућа су већ расле сенке, и сјајно сунце, пред почетак лета, пливало је западном половином неба. Ипак је још било рано, те по улицама није било много света. Њима он није ни требао. Они су желели да се предаду млаком ваздуху, којп је наваљивао на Београд као надошла река, и да иду што даље од вароши, срећни што су сами. Кад је млада девојка угледала свога познаника, који ју је већ чекао, наслоњен на стуб једне лампе, пошла је брже и поузданијим кораком, па му је пријатељски стегла руку и протепала ноздрав. Тада је лако руменило облило њене образе ...оно њено здраво руменило које је ишло до првих праменова косе. Без речи, ударили су другим путем, камо су их водили младост и лепо време. Сунце је обилно изливало своју светлост по кућама и земљи. Све, на што је иадало, увијало је у свечано, весело одело. Дан је био један од оних свежих летњих дана, кад се око нас осећа оргијање природе и ми зажелимо, с једним боним осећањем, да и ми иолетимо безбрижно као лептир, да раширимо своје срце као кестен своје олистале гране, да се и ми страсно заборавимо, као чела на каквом цвету. Млада је девојка несвеспо иила миље из ваздуха тога дана, опијала се ирисуством човека који је ишао поред ње, слушала радознало и жудно његове речи ... речи школованог човека, које потсећају на књиге, одвајају од свакидашњих разговора и стварају романтику посред обичности живота. — Тамо, у брду, по забранима — говорио је млади великошколац, отсецајући као да меће запете — има вијугавих стаза, зараслих у никад некошену траву, што се провлаче кроз купине, дивље руже и процветалу зову. Око снтног цвећа зује златее буба-маре и гундељи. Уз стабљике лескова дрвећа увија се, увек зелен, бршљан и вуче поглед у врхове тек пролисталог рашћа, где тице ираве своја гнезда.