Дело

Д Е Л 0 ^СЈ^ИГА 61. ДЕЦЕМВАР, 1911. ГОДИНЕ СВЕСКА 3. ХРОМИ ИДЕАЛИ — М. М. Ускоковић (НАСТАВАК) ГЛАВА ТРЕЋА По степеницама слободе. Те године је лето било врло лепо. Раштркани Београд, који се ломио преко три брда, био је као створен за поверљиве састанке. Неколико корака од средине града, и већ је човекулазио у споредне улице, непознате квартове и усамљена места, где се љубавници могу шетати до миле воље, а да не буду изненађени непријатним сусретом или подозривим оком. Доиста, обала поред Саве, иут за Вишњицу, самоникле улице по Чубури, видели су те године многи млади пар. То су били махом ђаци са својим другарицама пли радницама, газдаричиним ћеркама, цео тај млади свет који живи неопа* жен иза школских клупа, а испуњава бар четврти део наше престонице. Њихова се љубав и завршава обично овим шетњама, држањем руке под руку и по којим пољупцем... пољупцем брзим, кратким, недовршеним. Међу њима су били и Вишња, и Чедомир. Од оне вечери, кад су се познали ово двоје, виђалп су једно друго... најире ређе, у нрисуству Чедомирове рођаке, па затим чешће, сваког дана, и најзад без рођаке. Како се Каја изгубила из њихова друштва? Откад су се почели шетати сами? Ни једно ни друго није могло рећи. Чедомир се сећао да је једнога дана, кад је, као увек, сам отпратио Вишњу од Кајпног стана до њене куће, сетио се да је сутрадан неки празник, кад се нема школе, те предложио Дкло, књ. 61. 21