Дело

*¥ Ј&^' CEOCKA Д P A M A из „Тимочких сонета“ Целу ноћ је месец c’jao над долином И сеоцем, пуним чудне вреве неке: У крчми се простим опијала вином Младеж, што је дошла из Влашке далеке. Са печалбе мучне. До у саму зору Чула је се песма, писка кларинета, И крчмар са женом причао у хору Све сеоске сплетке сковане тог лета. А кад млечно бела блисну зора рана, На трави, крај чесме, лежала је Стана, Најлепша девојка из целога села, Лежала је мртва и к’о љиљан бела, Са замрлим страхом у очима ведрим, И са оштром камом међ’ дојкама једрим. Милутин Јовановић.