Дело

ФИЛИПИКА Над аеропагом круже лешинари. Бела пена мије бесани Ппреј. Шлем Палас Атене у зори се жари. Керамик се буди: тишма, дим и смеј. Путем на Пннпс метеж; занаџијске групе. Удара на глину, на кожу и рен. „Издаја! Уходе!“ Један се сав упе, вичући имена: „Филип — Демостен!" На зборишту сви би да се чују. Дрека. „Чујмо Демостена!“ „Плаћениче, мри!“ Устаје Демостен. Он пе чује; чека. На челу му црне, тврде боре три. Очи на све справне, ко врси сабаља, стегнуте му усне ко тетиве нит. Он, слуга слободе, са поносом краља, задњи Атичанип, несломиви скит. И ко на обали он осећа расти силу свога гласа и ко бесни бук узбурканог мора, ко стихијске страсти, надвикује громко распаљени пук: „— 0, народе грчки, зарвсе тако сруши! Где је твоја лепа душа, храбри дух? Виком својои себи ти заглухну уши: а не видиш ко ти омађија крух, час претиш, час стрепиш, ћудљив као жена; час безглав од страха, час безбрижно пјан,