Дело

Ф И Л И П II К А 333 док твој дупшан, Филип, са свога вретена, замку плете за те из дана у дан. Још јуче си клео његовог Ајсхина и против тирана диз’о празну пест, а данас, опијен од његова вина, с мачем мирно слушаш победе му вест. 0, ја чујем звекет маћедонске кесе, злато туд што клизи и баје ти шпаг, и причу опрезних, што тебе занесе: „— Филип је пријатељ Атене и — благ! „Док смо ми немоћни, сићушни к’о мрави, он је син богова, непобедни див; једним стиском може све нас да удави. Ко је против њега, тај је Зевсу крив!“ Али лажу они, роде лаковерни; прикупимо л’ снагу, ми смо јачи још. А тај Фплип страшни? Ха, ха, старчић дерни, кој’ се мање узда у мач, но у грош. Гле’те тога бога! Маже се, румени; пребито му раме, гурав као лук; клеца, дршће, преза од убоге сени; ни јести не може, а шкљоца к’о вук. Очи су му сиве к’о у дивљег звера, отров му оружје, подлост му је част; у омрази људи, странака и вера, у сплеткама мутним лови своју власт. Ко паук, у Пели, преде своју мрежу, и срчано мота, никад није лен. Сад грамзиво мами нашу земљу свежу, после Илирика богатији плен. Ког не мож’ да скрши тог мешином слаби, j руци му бодеж, на језику слад. Већ га зове Харон, ал’ он и сад граби; скапава, ал’ још би гуто град по град. И улегне л’ једном у пирејску луку, храмове, домове погушиће дим.