Дело

Г А Л Е Б Западом далеким узбуркано море и румено небо крве се и боре, и море од беса обасуле пене, док се вали силно од крви румене. Галеб један само на стени што вири из вечнога мира... Око му се шири, клизи преко вала у маглу без краја у пределе негде живота и сјаја. Годинама тако... Ал’ вечери ове, међ' његове мутне и нејасне снове, блисну жеља једна за нечим далеким, за крајима даљним, новим светом неким. И крилима ману... Часовима тако изнад мора лети, ноћ обзима јако и море и небо... Лети само, лети, и упиње снагу, жељан својој мети... Већ данима тако... Малаксала снага, а од земље среће још никаква трага... Море напред, море натраг, свуда море, и звезде светле и сунце што горе. И опет једном узбуркано море, и румено небо крве се и боре,