Дело

У МЛАДОСТИ ЛУДОЈ... То је било у оно прошло, лепо доба нашега ђаковања, када се помало учило, помало гладовало и много идеалисало. Нас троје смо седели тада заједно, на крају Београда, у једној ниској собици са малим прозорима и запуштеном баштицом под њима. Наша забачена, тесна уличица, калдрмисана само поред кућа и нлотова, била је на висини, те се са наших прозора лепо видео шарени, раштркани Београд са својим великим зградама, са бакарним кубетима, и кућицама са ћерамидом. Његове криве, неправилно разбацане улице вијугале су се пред нама прошаране липама, кестеновима и багремима. Када бисмо отворили прозор, до нас је допирао нејасни, уједначени шум градскога живота, за који смо били пронашли израз: Београд дише. Оно што нас је сву тројицу привукло, када смо погађали собу, била је газдаричина кћер. Насмејана, сјајних црних очију и бујне косе, која јој се у гргуравим витицама лелујала око ушију и чела, са гинким, заобљеним линијама на телу, она нам се свидла на први поглед. И ми смо узели стан не премишљајући се дуго; имали смо да плаћамо по дванаест динара месечно. Нашега газду смо врло ретко виђали, а његово право занимање никад нисмо знали. Ба оно неколико месеца што смо тамо седели, био је продавац лозова, и општински позивар, и посредник, и најзад некакав надзорник. Но ми смо за њега и ипаче слабо распитивали. Уоеливши се у пашу давно неокречену, чађаву собицу, чији се цео намештај састојао из дрвеног кревета, нокривеног неком избледелом поњавицом, једног дугачког миндерлука, на коме смо морали двојица да спавамо, прашњаве полице са изрецканом зеленом хартијом, расклиматаног стола и трију сто-