Дело

У МЛАДОСТИ ЛУДОЈ. .. 343 f »Душа мртва, срце празно. *•-' Пусти дани око мене. А ја сам доказивао, како се свака велика љубав мора да заврши несрећно и у доказ томе позивао се чак и на Ромеа и Јулију. Петар се насмејао и назвао ме будалом. У то су и Цигани дошлп од некуда, и ми смо ускоро били сасвим расположени. Певушили смо по такту њихове свирке, куцали се чашама, наздрављали „њој“ и њеном поднареднику и пили у покој своје љубави. Ускоро смо се били толико расположили и опили, да смо готово светковали тај свој први љубавни бол. Кад су Цигани најзад запевали ону познату: „У младости лудој, лаковерју слепом...“, нама се то толико допало, да смо на сав глас певали заједно са њима. После смо мало изменили првп стих и цело вече певали само њега и терали Цигане да певају заједно са нама. Кад смо сасвим испразнили џепове, а кафана почела да нам се све више окреће и столице под нама љуљају, пошли смо кући држећи се под руку. И кроз тесне сокачиће одјекивала је наша промукла нехармонична песма, престајала је из* ненада и на махове, и опет почињала: „У младости лудој, лаковерју слепом Гинуло ми срце за гаравом лепом...“ А Миливоје, грлећи нас и поводећи се, смејао се кроз песму и плакао. Парвз. Драгослав Ненадић.