Дело

342 Д Е Л 0 је у почетку готово сваке вечери долазио нред њихову кућу и дувао у ону његову трубу, док им није омађијао дете. Они нису хтели ни да чују за њ, јер је пијаница и коцкар, као и сви бандисти, и сваки час је у затвору, и зато су јој забрањивали да иде или да се виђа са њим. Она као да је најпре била послушала, али ето шта је најзад испало. Гурао ју је неки ђаво у пропаст, па то је. И онда опет отпоче да кука и да куне и ћерку и поднаредника и ону његову ироклету трубу. Док је она ово причала, Миливоје се одвојио од нас. Кад смо разочарани и ожалошћени ушли у своју собу, затеклп смо га где затвара Петров сандук и брзо гура у џеи његов велики старп револвер. И онда су настали читави драмски призори: отели смо му револвер, тешили га, очајавали и готово плакали заједно са њим, и убеђивали и себе и њега, да је најбоље што се овако свршило, јер бисмо можда због ње једнога дана поделили мегдан између себе. Петар је доказнвао: како она и ннје била достојна uac и како он никад није озбиљно ни могао волети ту девојку, која не уме добро ни да чита. Мени је наједанпут наша соба дошла пуста и хладна и изгледало ми је чисто чудно: како да раније не опазим колико је загушљиво и мрачно у њој. Најзад смо натерали Миливоја и он нам је свечано дао реч, да одустаје од самоубиства и да хоће да живи ради својих велнких идеала и дужности. После тога смо се ја и Петар извалили на кревете, запалили цигаре и дуго, дуго ћутали, а Миливоје је сео за сто и са очајним лицем започео да ппше нову песму. 0 наше прозоре је с времена на време залепршало сасушено лишће, које је ветар отресао са дрвега, и са шуштањем се ковнтлало ио земљн. Пред вече смо покупили сав свој новац и отишли у кафану. Осећали смо да ће нам бити лакше, ако се мало расиоложимо. У малој, дпмљивој кафаници, која је још с улице заударала на ракију, није било готово никога, као и увек кад није субота или празник. Још с врата смо поручили литар випа, засели у један угао и готово ћутећи почели да празнимо чаше. Кад је дошао на ред други литар, већ смо постали разговорпији. Миливоје нам је читао своју најновнју песму, која је, чипи ми се, носила назив „Јесења елегија" и почињала отприлпке овако: