Дело

С И Р О Т А Она није жена као друге жене, ннкад није била материна маза: под туђинским кровом усамљена вене, страшљива и чедна., скромпа, без мираза. Она није чула ласку каваљера, нити кадгод виде свилене лепезе: заношена низом наивних химера, уз старинску песму ситно цвеће везе. Она не зна шта су девојачке ћуди и вечерње шетње по Калемегдану: младићски јој поглед не окаља груди њу помињу само лепу и ваљану. И из дана у дан погурена ради, са осмехом чистим на уснама бледим: по свиленом платну цвет до цвета сади, док јој младост тужи у власима седим. Момчило Милошевић. <0*