Дело

МАРКОВЕ СТОПЕ ТРумено јутро ниче и разлива Светлост са гора љубпчасте боје... Врх суре стене Марко седи — снива Далеке снове домовине своје: II у просенку маглених планина Он гледа прошлост с барјацима плавим Како се враћа из својих давнина II кб визија са мачем крвавим Планином јури... II чу да га зове Глас будућности на прегнућа смела Из мутних сфера неке ере нове... — Тад Марко скочи натмурена чела... II виде како са планинских страна, Као авети са горе и стења, Силазе групе турских каравана... — II грмну срџба дугих поколења: — „Зар моје снове и сјај моје зоре II сама вечност може да помути ?... Вечност је моја!“... Задрхташе горе II вихором се замаглише пути... Крв облп стене... Освану дан страве, Борбе и таме, што доба раздваја Докле је негде кроз ведрине плаве, Кружила песма нових нараштаја... А корак Марков — куд то јутро крену Уреза вечност у гранитну стену.