Дело

НЕКА БУДЕ СВЕТЛОСТ... п о з и в. Чему оваЈ живот, где су сами јади, Где је лелек светост и кукање cpeha, У ком нас на јецај покрет сваки ceha II светло нам сунце лаж мрља и гади? Чему ова пакост, што нам срца вади? Ил’ је можда сладост у блаженства већа, Кад се терет брату поставља на плећа, Кад смо нискп, ситни и гнусности радн? 0 стресите, људи, те окове једном, Подлости и страха, понианости бедне, II нискостп ваше, јетке, крвожедне, Једним силним криком и славом нобедном. Устајте, о л>уди, и тресните силом Те дивљачке ланце и јармове ледне, II ропске навике, зле и непрегледне, Једном новом песмом, човечном и милом. СУНЧЕВИ ЗРАЦИ. Сунце, које сија, све нас благо грли, Своју милост зрака једнако свим јавља. II расипа златно срдачна поздравља, Да их приме скупа живи и умрли.